Učimo decu da se druže...
Moj trogodišnji sin je vrlo društven i prijateljski nastrojen. Na igralištu, on ide
za decom i pokušava pokrenuti igru ili započeti razgovor. Često deca oko njega
koja su njegovih godina ili mlađi budu stidljiva da budem iskrena, nepristojna. Ili
ga potpuno ignorišu, gledaju ga kao da je pao s Marsa. Jedan dečak
mu je čak rekao „ ja već imam svoje prijatelje“ . Ovo mi često slomi srce,
pogotovo kada svaki put vidim iznenađenje i zbunjenost na licu svog sina.
Jednostavno nisam pametna kako i na koji način da proba biti uporniji, on sve
posmatra i prati i kada ga guraju on se baš ne bori nego samo ode, okrene se i
ode svojim putem.
Kako da ga naučim
tome? Šta da kažem? Želim da shvati da to nije do njega. Ne želim da se
oseća odbačeno i da je do njega. Jednostavno se razočaram kada čujem kako deca
razgovaraju, kako su negativna i nepristojna. Pa šta je to sa roditeljima i
ljudima koji ih odgajaju, zašto su deca toliko nervozna i drska. Mislila sam da
su dečaci još agresivniji ali su me devojčice-dame razočarale , toliko agresije
to je katastrofa.
Kao što znate, mi ne možemo zaštititi naše dete od
svega,trudimo se koliko možemo ali ga možemo učiti da bude
druželjubivo, pažljivo, brižno, osećajno da normalno komunicira da bude
miroljubivo. Volim što je moj sin emotivac, što je nežan i osećajan, učiću ga
da se brani nikada da ne napada, lepa reč i gvozdena vrata otvara.
I nemojte da vas grize što se igra sam, ljulja sam, nije do njega nije do vas ali će se vremenom izboriti i sam skontati kako stvari stoje a do tada možete se vi zajedno igrati, ljuljati, sve raditi kao najbolji drugari.
No comments:
Post a Comment