Učimo decu da se druže...

Učimo decu da se druže...

Moj trogodišnji sin je vrlo društven i  prijateljski nastrojen. Na igralištu, on ide za decom i pokušava pokrenuti igru ili započeti razgovor. Često deca oko njega koja su njegovih godina ili mlađi budu stidljiva da budem iskrena, nepristojna. Ili ga potpuno  ignorišu,  gledaju ga kao da je pao s Marsa. Jedan dečak mu je čak rekao „ ja već imam svoje prijatelje“ . Ovo mi često slomi srce, pogotovo kada svaki put vidim iznenađenje i zbunjenost na licu svog sina. Jednostavno nisam pametna kako i na koji način da proba biti uporniji, on sve posmatra i prati i kada ga guraju on se baš ne bori nego samo ode, okrene se i ode svojim putem.

Kako da ga naučim  tome? Šta da kažem? Želim da shvati da to nije do njega. Ne želim da se oseća odbačeno i da je do njega. Jednostavno se razočaram kada čujem kako deca razgovaraju, kako su negativna i nepristojna. Pa šta je to sa roditeljima i ljudima koji ih odgajaju, zašto su deca toliko nervozna i drska. Mislila sam da su dečaci još agresivniji ali su me devojčice-dame razočarale , toliko agresije to je katastrofa.

Kao što znate, mi ne možemo zaštititi naše dete od svega,trudimo se  koliko  možemo ali ga možemo učiti da bude druželjubivo, pažljivo, brižno, osećajno da normalno komunicira da bude miroljubivo. Volim što je moj sin emotivac, što je nežan i osećajan, učiću ga da se brani nikada da ne napada, lepa reč i gvozdena vrata otvara. 

I nemojte da vas grize što se igra sam, ljulja sam, nije do njega nije do vas ali će se vremenom izboriti i sam skontati kako stvari stoje a do tada možete se vi zajedno igrati, ljuljati, sve raditi kao najbolji drugari.

Učimo da govorimo...

Učimo da govorimo...

Između dve do tri godine vokabular mog sina  verovatno se udvostručio. Počeo je da razvija svoj jezik i rečnik, a ja sam počela razumeti kako on vidi svet. Evo nekoliko saveta o tome kako možete potaknuti dete je jezični razvoj:Pročitajte priče naglas i objašnjavajte fotografije u knjizi.Pokažite interes za ono što vaše dete radi i postavljajte mu pitanja.Ponavljajte ono što kažete, tako da oni mogu čuti ispravan način izgovora reči.Svako dete želi individualnu pažnju.Ono što je najbitnije da znate da svako dete raste i razvija se drugačije, tako da je važno da ga ne uspoređujte s drugima. Ako ste zabrinuti za njihov razvoj, tražiti savet od stručnjaka.

Mene je lično najviše nerviralo poređenje sa drugima, setite se kako je bilo kada smo bili mali, pa mama kaže „ pogledaj kako on jede, vidi kako crta, jao čuj ga kako recituje...“ Uh kako su me nervirala ta deca, kakva je to averzija bila, uh :-) A sada mi smešno šta su ta deca bila kriva, apsolutno ništa samo su bili možda malo više talentovaniji od mene ili disciplinovaniji.

Zato neću porediti svog sina sa drugom decom, neću gledati u igraonici kako se on penje pa da mu kažem vidi kako se dečak brže penje, polako možda će se on brže spustiti. Isto tako je sa govorom, on možda „bolje“ priča od svog vršnjaka, možda ima bogatiji rečnik, možda priča razgovetnije ali to nema veze svako dete ima svoju priliku i taj neki svoj program.

Ne pada mi na pamet da ga forsiram da uči 5 jezika da čita novine i press clipping :-) želim da uči i usvaja onoliko koliko može i za koliko je spreman. Naravno to ne znači da nećemo raditi sa njim naprotiv itekako ćemo raditi ali nećemo forsirati ali će se red i disciplina znati. Mi nikada nismo tepali to ne znači da nismo razmenjivali nežnost ali smo pričali kao „veliki“ ljudi i želeli smo da on tako razmišlja i formira reči. Uspelo nam je!